Pitanja i odgovori o transfernim cenama

Transferno određivanje cena je proces koji podrazumeva određivanje cena koje se primenjuju na transakcije između povezanih strana, obično unutar međunarodne grupe preduzeća, koja uključuje podružnice, filijale ili druge jedinice iste grupe u različitim zemljama.

U suštini, transferno određivanje cena se odnosi na cenu koju kompanija dodeljuje internim (unutargrupnim) isporukama robe, usluga, licenci ili finansijskih usluga između svojih jedinica koje posluju u različitim poreskim jurisdikcijama.

Zakonodavstvo o transfernim cenama u Republici Kosovo ima za cilj da obezbedi:

• Pravičan i jednak poreski tretman

Svi subjekti koji obavljaju ekonomsku delatnost na Kosovu i obavljaju kontrolisane transakcije sa povezanim stranama moraju primenjivati cene uporedive sa onima koje bi se primenjivale na slobodnom tržištu, u skladu sa principom trgovine (arm’s length principle). Ovaj princip je usklađen sa Smernicama OECD-a o transfernim cenama, koje je Kosovo takođe uzelo kao osnovu pri izradi relevantnih propisa.

• Sprečavanje izbegavanja poreza

Zakon pomaže u sprečavanju manipulacije profitom, što se može dogoditi kada multinacionalne kompanije koriste nepravedne cene u domaćim transakcijama kako bi prebacile profit u zemlje sa nižim poreskim stopama.

• Obezbeđivanje poreske pravednosti

Glavna svrha pravila o transfernim cenama je da se osigura da se porez plaća u zemlji u kojoj se generiše stvarni profit. U slučajevima kada se transakcije obavljaju između povezanih lica, zakon o transfernim cenama osigurava da su cene koje se primenjuju u ovim transakcijama uporedive sa onima koje bi se primenjivale u uslovima slobodnog tržišta, čime se štiti integritet poreskog sistema i obezbeđuje jednak tretman za sve poreske obveznike.

Zakonodavstvo o transfernim cenama u Republici Kosovo ima za cilj da obezbedi:

• Pravičan i jednak poreski tretman

Svi subjekti koji obavljaju ekonomsku delatnost na Kosovu i sprovode kontrolisane transakcije sa povezanim licima moraju primenjivati cene uporedive sa onima koje bi se primenjivale na slobodnom tržištu, u skladu sa principom trgovine (arm’s length principle).

Ovaj princip je usklađen sa Smernicama OECD-a o transfernim cenama, koje je Kosovo takođe uzelo kao osnovu pri izradi relevantnih propisa.

• Sprečavanje izbegavanja poreza

Zakon pomaže u sprečavanju manipulacije profitom, što se može dogoditi kada multinacionalne kompanije koriste nepravedne cene u domaćim transakcijama kako bi prebacile profit u zemlje sa nižim poreskim stopama.

• Obezbeđivanje poreske pravednosti

Glavna svrha pravila o transfernim cenama je da se osigura da se porez plaća u zemlji u kojoj se generiše stvarni profit. U slučajevima kada se transakcije obavljaju između povezanih lica, zakonodavstvo o transfernim cenama osigurava da su cene koje se primenjuju u ovim transakcijama uporedive sa onima koje bi se primenjivale u uslovima slobodnog tržišta, čime se štiti integritet poreskog sistema i obezbeđuje jednak tretman za sve poreske obveznike.

Svi poreski obveznici registrovani u Republici Kosovo, koji obavljaju kontrolisane transakcije sa povezanim licima, koja obavljaju delatnost u različitim poreskim jurisdikcijama, obavezni su da primenjuju zakonske odredbe o transfernim cenama.

Sprovođenje ovog zakona osigurava da su cene koje se primenjuju u ovim transakcijama u skladu sa principom slobodne tržišne cene, garantujući pravedan i jednak poreski tretman.

U svrhu transfernih cena, povezanim licima se smatraju dva ili više fizičkih ili pravnih lica koja kontrolišu jedno drugo, direktno ili preko treće strane, obično kada jedna strana poseduje 50% ili više kapitala ili prava glasa.

Ova definicija je neophodna za određivanje koje transakcije podležu pravilima transfernih cena.

Identifikacija povezanih lica je ključna, jer samo transakcije između povezanih lica podležu pravilima transfernih cena. Ovo pomaže u:

• Pravilnoj primeni poreskog zakonodavstva;
• Sprečavanju izbegavanja poreza putem veštačkog prebacivanja profita;
• Obezbeđivanju poreske pravičnosti i transparentnosti itd.

Prema Administrativnom uputstvu MF br. 02/2017, povezana lica su ona koja imaju posebne veze, koje mogu značajno uticati na ekonomske rezultate transakcija između njih.

Lica se smatraju povezanim u sledećim slučajevima:

• Kada jedno lice poseduje ili kontroliše 50% ili više akcija ili prava glasa u drugom društvu;
• Kada jedno lice direktno ili indirektno kontroliše drugo lice, imajući direktan uticaj na donošenje odluka ili poslovanje;
• Kada su oba lica direktno ili indirektno kontrolisana od strane treće strane, koja ima odlučujući uticaj na obe strane;
• Kada su ta lica porodični srodnici, tačnije prvog, drugog i trećeg stepena, kako je definisano u Zakonu o nasleđivanju u Republici Kosovo.

Ova definicija je važna da bi se utvrdilo da li je transakcija kontrolisana i kao takva, podložna

Pravila o transfernim cenama primenjuju se na transakcije između povezanih lica koje uključuju:

• Transakcije koje uključuju robu, kao što su sirovine, gotovi proizvodi i slično;
• Transakcije usluga, uključujući marketing, usluge informacione tehnologije (IT), konsultacije, administraciju, upravljanje, obuku, tehničku podršku itd.;
• Transakcije sa nematerijalnom imovinom, kao što su autorska prava, licence, patenti, žigovi, tehničko znanje i bilo koja vrsta intelektualne svojine;
• Finansijske transakcije, kao što su davanje kredita, kamata, plaćanja za garancije i slično;
• Kapitalne transakcije, uključujući kupovinu ili prodaju akcija, drugih investicija ili materijalne i nematerijalne dugoročne imovine.

Kontrolisane transakcije su one transakcije koje se obavljaju između dva povezana preduzeća, koja posluju u dve različite poreske jurisdikcije.

Kontrolisane transakcije se dešavaju između povezanih lica unutar iste grupe preduzeća, obično sa ciljem optimizacije funkcionisanja grupe i ukupnog upravljanja troškovima i koristima.

U ovim slučajevima, određivanje cena robe, usluga ili imovine između povezanih subjekata ne vrši se uvek u skladu sa tržišnim uslovima, već može biti pod uticajem internih strateških ciljeva grupe, kao što su:

• Upravljanje poreskim teretom u različitim jurisdikcijama;
• Podela profita unutar grupe prema poslovnoj strukturi;
• Raspodela troškova između različitih odeljenja ili jedinica grupe.

Iz tog razloga, zakon o transfernim cenama zahteva da takve transakcije budu u skladu sa principom trgovine, kako bi se obezbedilo pravedno i ravnopravno oporezivanje.

Princip tržišta je glavna osnova pravila o transfernim cenama i u skladu je sa međunarodnim standardima, uključujući smernice OECD-a.

Ovaj princip navodi da:

• Cene koje se primenjuju u transakcijama između povezanih lica treba da budu uporedive (slične) sa onima koje bi se primenjivale na slične transakcije između nezavisnih lica pod sličnim tržišnim uslovima.
• Ako cena koja se koristi u kontrolisanoj transakciji odstupa od cene koja bi se koristila na tržištu, onda može biti potrebno prilagođavanje ove cene, kako bi ona odražavala stvarnu vrednost pod tržišnim uslovima.

U ovom kontekstu, poreski organ ima pravo da interveniše i izvrši prilagođavanja deklarisanih cena, ako proceni da nisu u skladu sa tržišnim principom (arm’s length principle). Ovo pomaže u garantovanju poreske pravičnosti i sprečavanju izbegavanja poreza putem nerealnih cena u transakcijama između povezanih lica.

Uporedivost je osnovni element u primeni pravila transfernih cena i ima za cilj da osigura da cene koje se primenjuju u transakcijama između povezanih strana budu u skladu sa tržišnim principom (princip trgovine).

Uporedivost znači da cene u transakcijama između povezanih strana (kontrolisane transakcije) moraju biti uporedive sa onima koje bi se primenjivale u sličnim transakcijama između nezavisnih strana (nekontrolisane transakcije), koje posluju pod normalnim tržišnim uslovima.

Stoga je osnovno pravilo transfernih cena poređenje cena kontrolisanih i nekontrolisanih transakcija, kako bi se utvrdilo da li je korišćena cena fer i u skladu sa međunarodnim poreskim standardima i praksama.

Da bi se primenila uporedivost, prvo je potrebno identifikovati kontrolisane transakcije koje se obavljaju između povezanih strana. Nakon identifikacije, ove transakcije treba kategorizovati prema njihovoj prirodi (kao što su roba, usluge, nematerijalna imovina itd.), tretirajući svaku kategoriju posebno, ako je moguće. Ova podela pomaže da se preciznije uporede uslovi ovih transakcija sa sličnim transakcijama izvršenim između nezavisnih strana, kako bi se procenila usklađenost sa principom tržišta (arm’s length principle).

Da bi se utvrdilo da li su dve transakcije uporedive u kontekstu transfernih cena, treba analizirati sledeće ključne faktore:

• Karakteristike imovine, robe ili usluga koje se pružaju – podrazumeva poređenje sličnih proizvoda ili usluga u smislu njihove prirode, kvaliteta i funkcije.
• Funkcije koje obavljaju strane u transakciji – uključuju aktivnosti i odgovornosti svake strane u transakciji, uključujući korišćenje imovine i izloženost rizicima.
• Ugovorni uslovi – sporazumi dogovoreni između strana, kao što su uslovi plaćanja, uslovi isporuke.
• Ekonomske okolnosti – uključuju tržište na kojem strane posluju, konkurentske uslove, nivo ekonomskog razvoja i druge faktore relevantne za okruženje transakcije.
• Poslovna strategija – strateški ciljevi kompanije, kao što su širenje tržišta ili uvođenje novih proizvoda, koji mogu uticati na naplaćenu cenu.

Procena ovih faktora pomaže da se utvrdi da li je transakcija između povezanih strana uporediva sa sličnom transakcijom između nezavisnih strana, u skladu sa principom trgovine.

Prilikom procene kontrolisanih transakcija između povezanih strana, ključni korak je funkcionalna analiza, koja ima za cilj da razume stvarnu ulogu i doprinos svake strane u transakciji.

Generalno, u odnosima između nezavisnih preduzeća, kompenzacija odražava funkcije koje obavlja, korišćenu imovinu i rizike koje preuzima svaka strana. Isti pristup se primenjuje i na transakcije između povezanih strana, kako bi se osiguralo da je primenjena cena u skladu sa tržišnim principom.

Šta obuhvata funkcionalna analiza?

Funkcionalna analiza ima za cilj da identifikuje i proceni:

• Glavne aktivnosti i odgovornosti koje preduzima svaka strana u transakciji;
• Imovinu koju koristi ili doprinosi (kao što su tehnologija, oprema, imovinska prava itd.);
• Preuzete rizike, kao što su finansijski, komercijalni, operativni rizik itd.

Analiza se fokusira na ono što strane zapravo rade i na konkretan doprinos koji daju procesu stvaranja vrednosti.

Šta se podrazumeva pod „Obavljenim funkcijama“ (funkcionalna analiza)?

Funkcije koje se obavljaju obuhvataju sve aktivnosti koje preduze entitet u datoj transakciji, kao što su: proizvodnja, distribucija, prodaja, upravljanje, usluge podrške, istraživanje i razvoj, kao i druge funkcije koje utiču na određivanje transferne cene.

Analiza i procena ovih funkcija su neophodne kako bi se obezbedila pravedna raspodela profita unutar povezanih grupa i za ispravnu primenu pravila transfernih cena, u skladu sa tržišnim principom.

U kontekstu analize transfernih cena, identifikacija i procena funkcija koje obavlja svaki entitet unutar grupe je neophodna za pravednu raspodelu prihoda i profita između njih. Ove funkcije odražavaju ulogu koju svaki entitet igra u stvaranju vrednosti i rizik koji preuzima, i stoga direktno utiču na određivanje transfernih cena.

Neke od glavnih funkcija uključuju:

• Proizvodnja robe

Kompanija koja je odgovorna za proizvodnju robe (npr. proizvodni pogon) igra važnu ulogu u stvaranju vrednosti. Ona preuzima određeni nivo operativnog rizika i stoga treba da bude nagrađena u skladu sa svojim doprinosom i preuzetim rizicima.

• Pružanje usluga i podrške

Entiteti unutar grupe mogu da pružaju različite usluge, kao što su upravljanje, tehnička podrška, logistika itd. Ove usluge treba da budu kompenzovane u skladu sa njihovom prirodom i dodatom vrednošću, kroz razumnu transfernu cenu i u skladu sa tržišnim principom.

• Istraživanje i razvoj (R&D)

Kompanija koja razvija nove proizvode ili inovacije doprinosi vrednosti kroz stvaranje nematerijalne imovine (kao što su patenti, zaštitni znakovi ili tehnologije). Njena uloga u razvoju intelektualne svojine trebalo bi da se odrazi u raspodeli profita.

• Prodaja i marketing

Funkcije vezane za prodaju i marketing su ključne za promociju i plasman proizvoda na tržište. Kompanije koje obavljaju ove funkcije direktno utiču na generisanje prihoda i trebalo bi da dobiju odgovarajući udeo u profitu koji proizilazi iz ovih aktivnosti.

• Upravljanje rizicima

Neki entiteti mogu preuzeti upravljanje finansijskim, operativnim ili komercijalnim rizicima. Efikasne strategije upravljanja rizicima mogu imati značajan uticaj na učinke grupe i trebalo bi ih uzeti u obzir prilikom određivanja transfernih cena.

Imovina je resurs koji se koristi u poslovnim aktivnostima i važna je za određivanje transfernih cena. Podeljena je u nekoliko kategorija:

• Materijalna fizička imovina – uključuje mašine, opremu, zgrade, zalihe ili druga sredstva koja se koriste za proizvodnju ili pružanje usluga.
• Nematerijalna imovina – kao što su patenti, zaštitni znakovi, autorska prava, dizajn, računarski programi i tehničko znanje, koja obično imaju značajan uticaj na stvaranje vrednosti.
• Finansijska imovina – uključuje gotovinu, investicije ili druge novčane resurse koji se koriste za finansiranje internih ili pomoćnih aktivnosti.
• Ljudski resursi– znanje, iskustvo i stručnost zaposlenih, posebno u funkcijama kao što su istraživanje i razvoj ili upravljanje, mogu značajno doprineti stvaranju vrednosti.

Procena korišćenja imovine pomaže u određivanju uloge i značaja koji svaki povezani entitet ima u procesu generisanja prihoda, utičući na način na koji se profit deli unutar grupe.     

Rizici transfernih cena su faktori koji utiču na potencijal za profit ili gubitak koji kompanija može pretrpeti iz kontrolisane transakcije. Upravljanje rizicima je neophodno za određivanje transfernih cena i osiguravanje da se profit i gubici pravedno dele između povezanih lica.

• Tržišni rizik – odnosi se na varijacije cena na globalnom ili domaćem tržištu. Na primer, kompanija može biti izložena promenama cena robe, valuta ili tržišne potražnje.
• Operativni rizik – odnosi se na mogućnost kvarova u proizvodnji, transportu ili pružanju usluga, što može uticati na kvalitet i troškove robe i usluga.
• Finansijski rizik – odnosi se na finansijsku pomoć kao što su kamate, devizni kursevi, gubici na zaduživanju ili ograničena likvidnost.
• Kreditni rizik – odnosi se na mogućnost neplaćanja ili kašnjenja u plaćanjima od strane strana uključenih u transakciju.
• Pravni i regulatorni rizik – odnosi se na mogućnost nepoštovanja poreskih zakona i propisa, kao i na mogućnost istraga i sankcija od strane poreskih organa.
• Rizik privatnosti – korišćenje tehnologije takođe može doneti rizik od gubitka podataka ili zaštićenih informacija što može oštetiti ugled kompanije.

Da bi se profit pravedno raspodelio, važno je da su rizici povezani sa razdvajanjem imovine i funkcija jasni i da se njima upravlja. Entiteti koji preuzimaju veći rizik trebalo bi da budu više kompenzovani za to, kroz raspodelu profita koja odražava ove rizike.

Procena uporedivosti je suštinski proces za procenu da li je cena koja se koristi u transakciji između povezanih strana u skladu sa principom trgovine po tržišnom principu.

Ova procena podrazumeva analizu transakcija između povezanih strana i njihovo upoređivanje sa sličnim transakcijama koje se dešavaju između nezavisnih strana pod uporedivim uslovima. Rezultat ove procene pomaže u određivanju fer i prihvatljive cene za poreske svrhe.

Procena uporedivosti je suštinski proces u analizi transfernih cena, kako bi se osigurala usklađenost transakcija između povezanih lica sa tržišnim principom. Ovaj proces obuhvata sledeće korake:

1. Identifikacija transakcija između povezanih lica

U početku se identifikuju sve transakcije između povezanih lica, kao što su:

• Prodaja robe,
• Pružanje usluga,
• Finansijski odnosi (zajmljivanje ili pozajmljivanje),
• Prenos intelektualne svojine.

2. Razumevanje okolnosti transakcije

Ključni elementi transakcije se analiziraju kako bi se razumela njena priroda i svrha, uključujući:

• Funkcije koje obavlja svaka strana,
• Preuzete rizike,
• Korišćenu imovinu.

3. Identifikacija uporedivih tržišnih transakcija

Traže se slične transakcije između nezavisnih lica koje se mogu koristiti kao referenca za poređenje.

Poređenja se mogu vršiti sa:

• Internim transakcijama (unutar samog preduzeća) i
• Spoljnim transakcijama (dobijenim sa tržišta).

4. Procena faktora uporedivosti

Postoji pet suštinskih faktora za procenu da li je transakcija uporediva:

5. Upotreba metoda transfernih cena

Nakon procene uporedivosti, jedna od metoda utvrđenih u Administrativnom uputstvu MF. br. 02/2017 se bira za procenu transferne cene u skladu sa tržišnim principom.

6. Ispravka manjih razlika (ako ih ima)

U slučaju da postoje manje razlike između upoređenih transakcija, one se mogu ispraviti kako bi transakcije bile uporedivije (npr. prilagođavanjem kamatnih stopa, uslova plaćanja, geografske lokacije), kako bi poređenje bilo tačnije i objektivnije.

Prilagođavanja u proceni uporedivosti imaju za cilj da osiguraju da su transferne cene primenjene u transakcijama između povezanih lica u skladu sa principom trgovine po tržišnom. Ove radnje su neophodne kako bi se osigurala transparentnost, pravičnost i sprečilo izbegavanje poreza.

Ako se tokom analize identifikuju značajne razlike između korišćene cene i tržišne cene, mogu se izvršiti prilagođavanja kako bi se ispravile cene i osiguralo da su u skladu sa principom tržišta. To može uključivati:

• Tačan obračun marže profita:

Ako je transferna cena značajno niža ili viša od tržišne cene, treba odrediti odgovarajuću maržu profita za povezana lica.

• Prilagođavanje transferne cene:

Ako je jedna strana primenila cenu višu ili nižu od tržišne cene, može biti potrebno prilagoditi cenu kako bi se dostigao fer nivo koji odražava tržišnu stvarnost.

• Prilagođavanje podele profita:

Ako je kontrolisana transakcija rezultirala nerazumnom raspodelom profita među povezanim       licima, mogu biti potrebna prilagođavanja kako bi se osiguralo da se profit raspodeljuje u skladu sa stvarnim doprinosom svake strane stvaranju profita.

Izvori uporedivih informacija o transfernim cenama su podaci i informacije koje se mogu koristiti za procenu uporedivosti transfernih cena između povezanih lica.

Da bi se procenilo da li je transakcija između povezanih lica u skladu sa tržišnim principom, koriste se različiti izvori uporedivih podataka, podeljeni u dve glavne kategorije:

1. Interni podaci kompanije

Interni podaci kompanije su informacije koje su direktno povezane sa kontrolisanim transakcijama između povezanih lica.

To znači da kada kompanija ima transakcije sa povezanim licem, ali istovremeno ista kompanija obavlja transakcije sa nezavisnim licima, onda se cene primenjene na nezavisno lice mogu uporediti sa onim cenama koje su napravljene prema povezanom licu.

2. Podaci o eksternom tržištu

Ovi podaci se prikupljaju iz eksternih izvora i pružaju informacije o sličnim transakcijama između nezavisnih strana koje se dešavaju na otvorenom tržištu. Neki od ovih izvora uključuju:

1. a) Izveštaji o industriji i istraživanje tržišta

• Nezavisni izveštaji o industriji – pružaju informacije o cenama i profitnim maržama koje se koriste u sličnim industrijama i mogu pomoći u određivanju odgovarajućih transfernih cena.

• Analiza konkurencije – pruža informacije o cenama koje koriste konkurenti i pomaže u određivanju fer transferne cene.

1. b) Podaci iz nezavisnih baza podataka

• Komercijalne baze podataka – postoji nekoliko poznatih izvora baza podataka koji pružaju podatke o cenama koje koriste nezavisne kompanije u sličnim transakcijama.

• Izveštaji i smernice poreskih organa – mnoge zemlje i poreski organi objavljuju izveštaje i smernice o transfernim cenama. Ovi izveštaji mogu pružiti uporedne podatke koji se mogu koristiti za procenu transfernih cena.

• Publikacije OECD-a – OECD objavljuje detaljne smernice i izveštaje o transfernim cenama, koji uključuju uporedive podatke iz različitih zemalja i mogu se koristiti za procenu praksi u industriji.

• Izveštaji Svetske banke i MMF-a – pružaju ekonomske i finansijske podatke koji mogu pomoći u proceni cena i profitnih marži na različitim tržištima.

U skladu sa međunarodnim smernicama za transferne cene (kao što su one OECD-a) i smernicama utvrđenim u poreskom zakonodavstvu Republike Kosovo, utvrđivanje transfernih cena vrši se izborom jedne od odobrenih metoda za procenu uporedivosti transakcija između povezanih strana.

Odobrene metode na Kosovu za utvrđivanje transfernih cena su:

• Metoda uporedive nekontrolisane cene (CUP) – upoređuje cene koje se primenjuju u transakcijama između povezanih strana sa onima koje se primenjuju u sličnim transakcijama između nezavisnih strana.
• Metoda preprodajne cene (RPM) – zasniva se na ceni po kojoj se proizvod kupuje od povezane strane, a zatim preprodaje nezavisnoj strani, uz odbitak razumne marže profita.
• Metoda troškova plus (CPM) – primenjuje se dodavanjem odgovarajuće marže profita troškovima proizvodnje ili pružanja usluge, kako bi se utvrdila transferna cena.
• Metoda neto marže transakcije (TNMM) – analizira neto maržu profita entiteta iz kontrolisane transakcije, u poređenju sa sličnim maržama koje na tržištu postižu nezavisne strane.
• Metod podele profita (PSM) – koristi se kada su transakcije previše povezane da bi se razdvojile, deleći ukupni ostvaren profit između strana prema doprinosu svake od njih transakciji.

Izbor najprikladnije metode vrši se uzimajući u obzir prirodu transakcije, dostupnost podataka i mogućnost obezbeđivanja rezultata koji je u skladu sa tržišnim principom.

Metoda CUP (Comparable Uncontrolled Price) je najdirektnija i najpouzdanija metoda za primenu tržišnog principa (arm’s length principle)  i može biti prikladnija od drugih metoda, tamo gde se može pouzdano primeniti. Zahteva veoma visok stepen uporedivosti proizvoda ili usluga i prikladna je u slučajevima koji uključuju prodaju robe ili finansijske transakcije kao što su krediti.

Ova metoda upoređuje cenu koja se naplaćuje za robu ili usluge u kontrolisanoj transakciji sa cenom koja se naplaćuje u uporedivoj nekontrolisanoj transakciji.

• Prednosti – pruža jasnu i direktnu osnovu za poređenje, oslanjajući se na stvarne tržišne cene.
• Mane – može biti teško pronaći uporedive transakcije koje su slične onima između povezanih lica.

Metod preprodajne cene (RPM) se koristi kada se proizvod kupuje od povezane strane, a zatim preprodaje nezavisnoj strani. Preprodajna cena se upoređuje sa cenama u sličnim transakcijama između nezavisnih strana, oduzimajući razumnu maržu profita za prodavca.

Ova metoda je prikladna kada se kompanija bavi prodajom robe i ima koristi od distributera koji ne obavlja mnoge druge funkcije, kao što su proizvodnja ili razvoj proizvoda.

• Prednosti – jednostavna je i korisna pri prodaji nekomplikovane robe i moguće je identifikovati odgovarajuće tržišne cene.
• Mane – ne može se koristiti za svaku vrstu transakcije i može biti teško implementirati u složenijim slučajevima.

Metoda troškova plus (CPM-Cost Plus Method) upoređuje profitnu maržu primenjenu na troškovnu osnovu kontrolisane transakcije sa profitnom maržom nekontrolisane transakcije.

Ova metoda može biti prikladna za uporedive proizvodne ili uslužne operacije, ali je manje prikladna kada proizvođač ili pružalac usluga daje poseban i vredan doprinos.

• Prednosti – može se koristiti kada nema jasnih informacija o tržišnim cenama i lako se primenjuje kada postoje jasni podaci o troškovima.
• Mane – ne uzima u obzir varijable koje mogu uticati na tržišne cene, kao što su kvalitet i potražnja.

Metoda transakcione neto marže (TNMM- Transactional Net Margin Method) ispituje neto dobit povezanu sa odgovarajućom osnovom (npr. rashodi, prodaja, imovina) koju poreski obveznik ostvaruje iz kontrolisane transakcije i upoređuje je sa onim što bi treće strane primile u sličnim okolnostima.

Ova metoda se koristi kada je teško uporediti transfernu cenu i kada postoji dovoljno podataka o neto dobiti koju su ostvarile nezavisne kompanije.

• Prednosti – to je fleksibilna metoda koja se može koristiti za širok spektar transakcija i korisna je kada nema mnogo uporedivih informacija o cenama.
• Mane – može biti manje tačna od nekih drugih metoda i može zahtevati mnogo analiza da bi se odredila odgovarajuća marža.

Metoda podele profita (PSM-Profit Split Method) je prikladna kada postoji zajednička aktivnost između povezanih strana i profit treba pravedno deliti, u skladu sa doprinosom svake strane.

Ova metoda se generalno koristi kada svaka od strana u transakciji:

• • Daje jedinstvene i vredne doprinose,
  • Su toliko integrisane da se njihovi doprinosi ne mogu pouzdano izmeriti odvojeno, ili
  • Su uključene u deljenje glavnih rizika povezanih sa transakcijom.
• Prednosti – može biti korisna za složene transakcije, kao što su one koje uključuju razvoj i distribuciju nematerijalne imovine.
• Mane – složenija je i zahteva detaljnu analizu kako bi se utvrdio pravedni udeo u profitu.

Izbor metode transfernih cena zavisi od nekoliko ključnih faktora, kao što su:

• Priroda transakcije: Vrsta robe i usluga koje se pružaju, kao i složenost transakcije, mogu uticati na izbor najprikladnije metode.
• Dostupnost uporednih podataka: Ako postoji dovoljno podataka o uporedivim tržišnim cenama, uporedive metode nekontrolisanog određivanja cena, kao što je (CUP), mogu biti najprikladnija metoda.

Da bi se utvrdila usklađenost sa principom trgovine (arm’s length principle) za kontrolisanu transakciju, primenjuje se najprikladnija metoda i nije potrebno primeniti više od jedne metode. Poreski obveznik ima pravo da se pozove ili potkrepi primenu najprikladnije metode, primenom jedne ili više drugih metoda transfernih cena.

Ukoliko je poreski obveznik primenio jednu od metoda transfernih cena utvrđenih članom 28. Zakona br. 06/L-105 o porezu na dobit preduzeća, Poreska uprava Kosova, kako bi utvrdila da su uslovi kontrolisane transakcije u skladu sa principom trgovine, zasnivaće svoju odluku na metodi transfernih cena koju je primenio poreski obveznik, osim ako PAK ne utvrdi da metoda koju je primenio poreski obveznik nije najprikladnija metoda.

Testirana strana je preduzeće među povezanim stranama koje je odabrano za poređenje sa nezavisnim entitetima u analizi transfernih cena. Izbor testirane strane za transferne cene je ključni proces u određivanju koje će od povezanih strana biti predmet analize i koje će se upoređivati sa nezavisnim entitetima u svrhu procene transfernih cena.

U kontekstu transfernih cena, metoda troškova plus, metoda preprodajne cene i metoda neto transakcione marže zahtevaju da jedna od strana bude „testirana strana“ i da će se ta strana upoređivati sa nezavisnim entitetima kako bi se utvrdilo da li su transferne cene u skladu sa principom trgovine (arm’s length principle). U ovom procesu, važnost izbora testirane strane je u tome što ona treba da obezbedi jasnu i pouzdanu osnovu za poređenje rezultata profita, troškova i profitnih marži.

• Jednostavnost i doslednost: Generalno, strana koja se testira treba da bude strana koja ima najjednostavniju operativnu strukturu i najdoslednija je u pogledu funkcija i rizika koje preuzima. To znači da ima manje promena u svojim aktivnostima, što olakšava poređenje sa drugim nezavisnim kompanijama.
• Dostupni podaci: Strana koja se testira treba da bude ona koja ima najviše dostupnih podataka za poređenje sa nezavisnim kompanijama. Ako je dostupno više informacija za testiranje strane, onda će ona biti pogodnija za upotrebu.
• Lakoća opravdanja: Ako strana ima jednostavniju ulogu i nema mnogo funkcija, pogodnije je da bude strana koja se testira. Na primer, distributer može biti pogodniji za testiranje nego proizvođač koji ima širok spektar funkcija i sredstava.

Transferne cene usluga obuhvataju širok spektar aktivnosti, od pružanja usluga upravljanja, konsultacija i finansijske podrške, do tehnoloških, marketinških ili istraživačko-razvojnih usluga. Upotreba transfernih cena za usluge treba da sledi princip trgovine po principu „(arm’s length principle“), gde transferna cena treba da bude u skladu sa cenama koje bi se koristile u transakcijama između nezavisnih strana pod sličnim uslovima.

Posebno je za transakcije usluga važno utvrditi:

• prirodu usluge (koja vrsta usluge se pruža) i
• vrednost koju ova usluga ima u tržišnom kontekstu.

U okviru transakcija između povezanih lica, može biti uključen niz različitih usluga, kao što su:

• Administrativne i pomoćne usluge – obuhvataju usluge vezane za upravljanje, nadzor i podršku poslovnim procesima, kao što su administrativno konsultovanje, finansijske usluge ili podrška u oblastima IT-a.
• Konsultantske i savetodavne usluge – obuhvataju usluge koje pružaju konsultanti za upravljanje, razvoj strategije, marketing i konsultovanje o riziku i unapređenje procesa.
• Tehnološke usluge – adaptacija sistema, podrška i usluge za razvoj i održavanje softvera, usluge u oblastima IT-a, kao i istraživanje i razvoj novih tehnologija.
• Marketinške i reklamne usluge – marketinške i reklamne aktivnosti koje jedna kompanija može da pruži drugoj, uključujući promociju brenda i povećanje izloženosti na tržištu.
• Istraživačke i razvojne usluge – istraživanje i razvoj novih tehnologija, uključujući razvoj novih proizvoda i inovativnih usluga.

Usluge sa niskom dodatom vrednošću su one usluge koje imaju funkciju podrške poslovnim procesima, ali koje nemaju direktan i veći uticaj na stvaranje ekonomske vrednosti proizvoda ili pružene usluge.

Karakteristike usluga sa niskom dodatom vrednošću mogu uključivati:

• Usluge podrške, kao što su administracija, nadzor i tehnička podrška.
• Rutinske i neophodne usluge, kao što su čišćenje kancelarija, upravljanje zalihama, jednostavna tehnička pomoć i rukovanje internim informacijama.
• Usluge koje ne doprinose direktno profitu ili koje su povezane sa rutinskim i uobičajenim poslovnim aktivnostima.

Ove usluge ne uključuju usluge koje su ključne za razvoj intelektualne svojine (npr. usluge za razvoj brenda, patente, istraživanje i razvoj). Umesto toga, to su usluge koje može da pruži entitet grupe bez potrebe za specijalizovanim znanjem ili velikim ulaganjima.

Stoga, usluge ove vrste nisu povezane sa strateškim ili važnim funkcijama grupe i obično se nadoknađuju po nižim cenama, u skladu sa svojom prirodom.

Da bi se ove usluge tretirale sa poreske perspektive, važno je da transferna cena bude u skladu sa principom trgovine po principu „ arm’s length principle“. Međutim, pošto ove usluge imaju nisku dodatu vrednost, pravila i prakse za transferne cene su jednostavnije i mogu se primenjivati na fleksibilniji način. Mnoge poreske vlasti, uključujući i Kosovo, sklone su da dozvole korišćenje jednostavnijeg pristupa za vrednovanje ovih usluga.

Metode koje se koriste za transferne cene mogu uključivati:

• Metoda „troškovi plus“ (Cost Plus Method) – koristi se za određivanje transferne cene za usluge koje pruža grupni entitet. Cena može biti zasnovana na troškovima nastalim u pružanju usluge, i
• Metoda marže (Markup Method) – ovo je jednostavna metoda za usluge sa niskom dodatom vrednošću, gde se određena marža profita zasniva na direktnim troškovima pružanja usluge (npr. za administrativne troškove, koji su jednostavnije i uobičajenije prirode).

Na Kosovu se primenjuje marža od 7% na usluge sa niskom dodatom vrednošću.

Dokumentacija takvih usluga je važna kako bi se pokazalo da je primenjeno određivanje transfernih cena u skladu sa međunarodnom praksom i zahtevima poreskih organa.

Dokumentacija treba da sadrži:

• Opis pruženih usluga, uz navođenje prirode usluga i obrazloženja za njihovo pružanje unutar grupe.
• Troškove nastale pružanjem ovih usluga, uključujući administrativne troškove i troškove podrške.
• Metod koji se koristi za određivanje transferne cene (npr. nastali troškovi ili marža profita) i zašto je taj metod prikladan za ove vrste usluga.

Nematerijalna imovina obuhvata svaki oblik imovine koji nema fizički oblik, ali ima ekonomsku vrednost, kao što su:

• Patenti – prava na pronalaske i nove tehnologije.
• Zaštitni znakovi – simboli i imena koja identifikuju i razlikuju proizvode i usluge na tržištu.
• Autorska prava – prava na tvorevine kao što su knjige, muzika, softver itd.
• Posebni uslovi licenciranja – prava na korišćenje određene tehnologije ili zaštitnih znakova.
• Iskustvo i reputacija brenda – vrednost stvorena poznavanjem tržišta i imidžom brenda.
• Licencna i ekskluzivna prava – uključujući prava na distribuciju proizvoda i usluga na različitim tržištima.

Značaj nematerijalne imovine je veliki zbog uticaja koji imaju na stvaranje vrednosti i profita za kompaniju.

Kontrolisane kombinovane transakcije nastaju kada kompanija (ili grupa kompanija) zaključi nekoliko povezanih transakcija sa drugom kompanijom (ili grupom) koje su usko povezane radi postizanja zajedničkog cilja ili pružanja funkcija, imovine ili usluga na integrisan način. Ova vrsta procene zahteva detaljnu analizu funkcija, imovine i rizika raspoređenih između različitih uključenih transakcija.

Na primer, kompanija koja pruža usluge upravljanja i marketinga može pružiti niz usluga drugoj kompaniji unutar svoje grupe. U takvoj situaciji, može biti teško proceniti svaku transakciju zasebno jer mogu biti povezane na način koji pomaže jedna drugoj da generiše vrednost. U ovom slučaju, kombinovani pristup može se koristiti za procenu transakcija.

U slučaju da cena koja se koristi u transakciji između povezanih lica ne odgovara cenama koje bi se primenile u sličnoj transakciji između nezavisnih lica, poreski organi imaju pravo da izvrše poreska prilagođavanja, menjajući oporezivu osnovicu kako bi odražavala prikladniju cenu.

Prilagođavanje transfernih cena može se desiti na nekoliko načina:

• Prilagođavanje cene koja se koristi da bi se postigla cena koja je slična tržišnoj ceni, korišćenjem metoda transfernih cena koje su utvrđene smernicama i zakonima.
• Prilagođavanje neprimerenog profita, što može nastati kada profit ostvaren transakcijom nije u skladu sa principima tržišnih cena.

Medijana je statistički indikator koji se koristi za određivanje centralne vrednosti unutar skupa uporedivih podataka (kao što su cene, marže ili finansijski indikatori) dobijenih iz transakcija između nezavisnih strana.

U kontekstu transfernih cena, medijana se koristi za:

• Određivanje srednje tačke raspona uporedivih cena ili marži;
• Smanjenje uticaja ekstremnih vrednosti, koje mogu iskriviti analizu;
• Služenje kao referentna tačka za poreske organe ako cena koju primenjuje poreski obveznik pada van tržišnog raspona.

Upotreba medijane je praksa koju preporučuje Administrativno uputstvo MF-br. 02/2017 i smernice OECD-a, kao pouzdan alat za procenu da li je transakcija između povezanih strana u skladu sa principom trgovine (arm’s length principle).

Prema Administrativnom uputstvu MF-br. 02/2017, medijana se koristi za određivanje tržišnog raspona uporedivih cena. Medijana je pedeset procenata (50%) rezultata uporedivih nekontrolisanih transakcija koje čine tržišni raspon. U praksi, to znači da je 50% rezultata niže od medijane, dok je 50% rezultata više.

U slučajevima kada su finansijski pokazatelji kontrolisanih transakcija van tržišnog raspona, Poreska uprava Kosova (PUK) može prilagoditi oporezivu dobit poreskog obveznika kako bi je prilagodila medijani tržišnog raspona, osim ako PAK ili poreski obveznik ne dokažu da okolnosti slučaja zahtevaju prilagođavanje na drugu tačku u tržišnom rasponu.

Ovaj proces se vrši na sledeći način:

1. Prikupljanje uporednih podataka – identifikuju se i prikupljaju finansijski podaci od nezavisnih kompanija koje su izvršile uporedive transakcije (prodaja, kupovina, usluge, krediti itd.).
2. Kreiranje uporedivog raspona – iz prikupljenih podataka kreira se interval (raspon) marži ili drugih indikatora (kao što su cene, povraćaj od prodaje, sredstva itd.) koji su zajednički nezavisnim stranama.
3. Korišćenjem medijane kao središnje tačke raspona – medijana određuje srednju tačku ovog intervala: polovina vrednosti je ispod medijane, polovina iznad nje. Ovo je stabilnije od proseka, jer smanjuje uticaj ekstremnih vrednosti.
4. Poređenje rezultata poreskog obveznika sa medijanom – ako je indikator poreskog obveznika (npr. marža neto dobiti) unutar uporedivog raspona – posebno blizu ili na medijani – onda se smatra da je transakcija u skladu sa tržišnim principom.
5. Prilagođavanje od strane PAK-a ako je van raspona – u slučaju da je rezultat poreskog obveznika van tržišnog raspona, PAK može izvršiti poresko prilagođavanje postavljanjem oporezive dobiti na medijanu raspona, osim ako poreski obveznik ne dokaže da okolnosti slučaja zahtevaju drugu tačku unutar raspona.

Primer:

Ako analiza rezultira sledećim maržama: 4%, 6%, 7%, 9%, 11%, onda je medijana 7%.

Ako je poreski obveznik primenio maržu od 3%, PAK može izvršiti prilagođavanje na 7%, kako bi se osiguralo da korišćena cena odgovara tržišnoj.

Upotreba medijane je standardna praksa i podržana je Administrativnim uputstvom MF-br. 02/2017 o transfernim cenama.

Odgovarajuće prilagođavanje (corresponding adjustment)  je prilagođavanje koje druga zemlja vrši oporezivom dohotku povezanog preduzeća, kako bi se odrazila ista vrednost koju je prva zemlja koristila za transakciju, poštujući tržišni princip (arm’s length principle).

Prema Administrativnom uputstvu MF br. 02/2017 na Kosovu, predviđena je mogućnost odgovarajućih prilagođavanja u slučajevima kada se povezane strane nalaze u različitim jurisdikcijama i postoji Sporazum o dvostrukom oporezivanju.

U slučaju primarnog prilagođavanja (primary adjustment) transfernih cena od strane poreskog organa jedne zemlje (npr. Kosovo), poreski organ druge zemlje (gde se nalazi povezano preduzeće) može izvršiti odgovarajuće prilagođavanje oporezivom dohotku druge strane, kako bi se:

• Izbeglo dvostruko oporezivanje, i
• Obezbedila ispravna primena tržišnog principa (arm’s length principle).

Ako je poreski organ van Kosova izvršio prilagođavanje cene kontrolisane transakcije sa preduzećem registrovanim na Kosovu, onda ovo preduzeće može zahtevati od Poreske administracije Kosova (PAK) da izvrši odgovarajuće prilagođavanje na Kosovu.

Postupak obuhvata:

• Podnošenje pisanog zahteva PAK od strane poreskog obveznika na Kosovu.
• Uključivanje prateće dokumentacije koja dokazuje da je prilagođavanje koje je izvršio poreski organ druge zemlje u skladu sa tržišnom vrednošću (arm’s length principle).
• Pregled od strane PAK radi provere usklađenosti prilagođavanja sa principima tržišne cene.

Ako PAK utvrdi da je prilagođavanje pravedno i zasnovano na uporedivim tržišnim cenama, onda vrši odgovarajuće poresko prilagođavanje na Kosovu, izbegavajući dvostruko oporezivanje.

Svaki poreski obveznik koji je izvršio kontrolisane transakcije, koje tokom kalendarske godine dostignu ili pređu iznos od trista hiljada evra (300.000 €), dužan je da popuni i podnese obrazac „Godišnje obaveštenje o kontrolisanim transakcijama“.

Ovaj obrazac se podnosi:

• U fizičkom obliku, Odeljenju za transferne cene i digitalnu ekonomiju pri PAK-u.
• U roku za podnošenje godišnje poreske prijave za porez na prihod korporacija.

Dokumentacija o transfernim cenama je skup dokumenata koji dokazuju da su transakcije između povezanih lica obavljene u skladu sa principom trgovine po principu (arm’s length principle). Ova dokumentacija je podeljena na dva dela:

1. Glavni dosije – za međunarodnu grupu:

• • Pravna i organizaciona struktura grupe,
  • Opis poslovanja grupe (glavne aktivnosti i tržišta),
  • Intelektualna svojina (patentna prava, žigovi, autorska prava itd.),
  • Politike transfernih cena grupe,
  • Sporazumi o podeli troškova (Cost Sharing Agreements),
  • Opis finansijskih sporazuma unutar grupe (krediti, garancije itd.),
  • Finansijski položaj grupe (konsolidovani godišnji izveštaj).

2. Lokalna datoteka (Local File) – za entitet na Kosovu:

a) Opšte informacije, kao što su:

• • Opis kompanije na Kosovu,
  • Ekonomske aktivnosti koje obavlja,
  • Povezana lica i njihovi odnosi,
  • Pravna organizacija i upravljačka struktura.

b) Funkcionalna analiza (FAR Analysis), kao što su:

• • Funkcije koje obavlja poreski obveznik,
  • Imovina koja se koristi u transakcijama (oprema, intelektualna svojina, nematerijalna imovina, itd.),
  • Preuzeti rizici (finansijski, komercijalni, operativni, itd.).

c) Opis transakcija sa povezanim licima, kao što su:

• • Vrsta transakcija (prodaja robe, usluga, kredit, intelektualna svojina, itd.),
  • Novčana vrednost svake transakcije,
  • Prateća dokumentacija (ugovor, sporazum, itd.).

d) Izbor metode transfernih cena:

• • Primenjena metoda (CUP, Cost Plus, Reselage Price, TNMM, podela dobiti),
  • Razlog za izbor metode,
  • Dokumentacija za uporednu analizu.

e) Analiza uporedivosti (Benchmarking Analysis):

• • Korišćene uporedive kompanije (nezavisne strane),
  • Njihovi finansijski podaci,
  • Prilagođavanja za razlike u funkcijama ili rizicima,
  • Raspon marže profita za procenu da li je transakcija u okviru prihvatljivih stopa.

f) Finansijske informacije:

• • Finansijski izveštaji poreskog obveznika,
  • Povezani računi povezanih transakcija,
  • Usklađenost sa računovodstvenim i poreskim standardima.

Prema članu 29 Administrativnog uputstva MF br. 02/2017 o transfernim cenama, sledeći su dužni da pripreme dokumentaciju:

• Svaki poreski obveznik na Kosovu koji obavlja transakcije sa povezanim licima u stranim poreskim jurisdikcijama,
• Čak i poreski obveznici sa prometom manjim od 300.000 evra, ako PAK zahteva ovu dokumentaciju.

Dokumentacija o transfernim cenama mora biti:

• Pripremljena blagovremeno (unapred) – pre podnošenja godišnje poreske prijave.
• Podneta u roku od 30 dana od datuma zahteva PAK-a.
• Ažurirana godišnje ili kada dođe do značajnih promena u transakcijama ili strukturi.

Da biste bili u skladu sa pravilima o transfernim cenama, morate:

• Identifikovati sva povezana lica,
• Dokumentovati sve transakcije sa njima,
• Primeniti opravdan metod određivanja cena na kontrolisane transakcije,
• Ažurirati svoju glavnu i lokalnu datoteku,
• Pravilno prijaviti porez u svom godišnjem poreskom obrascu,
• Biti spremni za poresku reviziju od strane Poreske administracije.